Komadi tehnike koji vam (verovatno) više neće trebati

Tehnologija zaista brzo napreduje – toliko brzo da je telefon koji danas imate u džepu neuporedivo snažniji od tehnologije koju je NASA koristila 1969. godine kako bi poslala i spustila astronaute na Mesec.

Usled vrtoglavog napretka tehnologije, sve veći broj uređaja gubi svoju upotrebnu vrednost, iako do pre samo nekoliko godina nismo mogli da zamislimo svakodnevicu bez tih uređaja. U ovom tekstu ćemo navesti samo neke komade tehnike koji su nam nekada značili mnogo, a danas – ništa.

1. Pisaća mašina

Pisaće mašine danas doživljavamo kao svojevrsni antički spoj tastature i štampača – sve što ukucate biva momentalno odštampano. Pre pojave pisaćih mašina, pisma i svi zvanični dokumenti su pisani rukom ili štampani u štamparijama. Zbog visoke cene, štampanje je predstavljalo luksuz. Pisaću mašinu je konstruisao Kristofer Latam Šols 1868. godine, kao cenovno pristupačniju alternativu štampariji.

Prve pisaće mašinu imale su mehaničke tastere, pričvršćene za metalne poluge na čijim su se vrhovima nalazila ispupčenja u obliku slova i brojeva. Kada se pritisne taster, vrh poluge udari u traku koja je sadržala mastilo i nalazila se neposredno ispred papira. Na taj način je vrh poluge ostavljao otisak na papiru.

Pisaća mašina je bila zaista revolucionaran izum jer je promenila način rada i deljenja informacija u brojnim preduzećima, zbog čega je ovaj uređaj postao neizostavan deo svake kancelarije. “Vladavina” pisaćih mašina trajala je gotovo ceo vek, nakon čega su zamenjene računarima. No, čak i danas postoje ljudi koje jednostavno obožavaju taj taktilni osećaj koji su pisaće mašine pružale. Ovde najpre mislimo na pesnike i pisce romana, zbog kojih pisaće mašine još nisu u potpunosti “izumrle”.

2. Telefonska govornica

Pre pojave i omasovljenja mobilnih telefona, telefoniranje iz telefonske govornice je predstavljalo sasvim uobičajenu i normalnu pojavu. Javnu telefonsku govornicu je mogao da koristi ko god želi, a sve što je bilo potrebno je da u džepu imate nešto sitnog metalnog novca koji biste ubacili u telefonski aparat, nakon čega biste mogli da razgovarate dok ne potrošite sav iznos. Metalni novac je kasnije zamenjen posebnim karticama, nalik na platne kartice, koje su se kupovale na trafikama i na sebi su imale unapred definisan novčani iznos koji ste mogli da koristite za obavljanje telefonskih razgovora.

Telefonske govornice su mogle da se nađu u svim poštama, u formi zatvorenih kabina, kako biste imali privatnost. Postojale su i holovima hotela, aerodroma, bolnica, firmi… tj. gde god je nekome mogao da zatreba telefon – kao kabine ili kao otvorene zidne govornice. Takođe, postojale su i telefonske govornice u formi uličnih kioska, po kojima je najpoznatija Velika Britanija.

Prva telefonska govornica je postavljena i puštena u rad 1881. godine, a nakon 1900. godine su mogle da se vide na svim javnim mestima. Telefonske govornice su svoj životni vek okončale dolaskom mobilnih telefona.

3. Film za foto-aparat

S pravom možemo reći da živimo u eri istinske instant fotografije. Kako drugačije, ako uzmemo u obzir činjenice da nas od nastanka savršene fotografije deli samo jedan dodir ekrana telefona i da će toj fotografiji biti potrebno samo nekoliko sekundi da obiđe ceo svet? Međutim, pre nego što su stvari postale ovakve kakve su danas, fotografije smo snimali foto-aparatima koji su koristili foto-filmove. Filmovi za foto-aparate su nastali 1885. godine.

Pre nastanka filmova za foto-aparate, fotografije su bile dostupne samo najbogatijem sloju društva. Drugačije rečeno, fotografija je komercijalizovana tek nakon pojave foto-aparata koji su koristili filmove. Film za foto-aparat je zapravo fotoosetljiva traka na kojoj, kada se izloži svetlu (u kontrolisanim uslovima), ostaje “odraz” onoga što se nalazi ispred objektiva foto-aparata. Prosečan film za foto-aparat je mogao da uskladišti 36 fotografija, a na more se išlo sa jednim ili sa, eventualno, dva filma. Malo li je – 72 fotografije? Iskorišćeni filmovi su se nosili u fotografske radnje, gde se zapis sa filma prenosio na papir, putem hemijskog procesa.

Čitav proces, od snimanja do izrade fotografija, bio je skup i zahtevao je mnogo vremena, što je devedesetih godina dovelo do nastanka digitalnih foto-aparata.

4. Fiksni telefon sa “sekretaricom”

“Sekretarica” na fiksnom telefonu je tehnologija koja je obavljala potpuno istu funkciju kao govorna pošta na današnjem mobilnom telefonu. Kada niste kod kuće, onaj ko vas poziva bi čuo unapred snimljenu poruku, nakon koje bi ostavljao svoju govornu poruku. U poređenju sa modernom govornom poštom, jedina razlika je u tome što je nekadašnja “sekretarica” na fiksnom telefonu koristila lokalni medijum za snimanje poruka (najčešće kasetu), dok govorna pošta poruke skladišti na serverima vašeg mobilnog operatora.

Prva telefonska sekretarica ovog tipa je predstavljena daleke 1930. godine, a najveću popularnost je imala tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Nakon 2000. godine moderna digitalna “sekretarica” preotela je posao staroj dobroj analognoj “sekretarici”, omogućavajući vam da preslušate poruke sa bilo kog mesta.

5. Pejdžer

Pre pojave mobilnih telefona ljudi su na raspolaganju imali samo zastarele, fiksne telefone. Međutim, to nije bilo dovoljno da se u hitnim situacijama nekome pošalje poruka. U cilju rešavanja ovog problema, Alfred J. Gross je 1949. godine izumeo pejdžer. Pejdžeri su radio-komunikacioni uređaji od kojih je svaki imao svoj jedinstven broj, slično kao kod telefona.

Kako je pejdžer funkcionisao? Za to vreme, vrlo jednostavno: svako ko je znao broj vašeg pejdžera mogao je da vam pošalje kratku tekstualnu poruku putem telefona, tako što je pozivao pejdžing centar i operateru diktirao poruku koja bi se nakon nekoliko minuta pojavila na majušnom ekranu vašeg pejdžera.

Postojali su jednosmerni i dvosmerni pejdžeri. Jednosmerni pejdžeri su mogli samo da prime poruku, dok su dvosmerni mogli i da je pošalju. Dvosmerni modeli su bili prava retkost. Pogađate – mobilni telefoni su poslali pejdžere u zaborav.

6. Kaseta (traka)

Mnogi ljudi, pogotovo audiofili, i dan danas vole gramofonske ploče i njihov magični zvuk. Međutim, gramofonske ploče su velike i tanke, a samim tim i lako lomljive, što ih čini nepraktičnim za čest transport. Kako bi doskočila ovom problemu, holandska kompanija Philips je 1962. godine izumela kompakt kasete koje smo u žargonu zvali i “trake”, “magnetne trake”, “audio-kasete”, “muzičke kasete” ili samo “kasete”. Zapravo, termin “kasete” smo najčešće koristili.

Prvobitno su kasete korišćene za reprodukciju i snimanje muzike. Kasnije, pojavom VHS standarda, došle su i video-kasete.

Kasete su bile pravi hit u muzičkoj industriji i s pravom možemo reći da su promenile način na koji ljudi slušaju muziku. Zbog činjenice da je bez po muke stajala u džep prosečne veličine, kaseta je omogućila da ljudi svoju muziku jednostavno i lako ponesu gde god žele. Muzičke kasete su bile najpopularniji nosači zvuka tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Popularnost kaseta počela je da jenjava 1991. godine – pojavom kompakt diska (CD-a).

7. Floppy diskete

Svoje digitalne podatke danas čuvamo na Cloud servisima ili eksternim memorijskim uređajima, kao što su eksterni hard diskovi i eksterni SSD uređaji. Naravno, nije oduvek bilo tako. Nekada smo za skladištenje podataka i njihov prenos od računara do računara koristili floppy diskete. Floppy disk ili floppy disketa je izum kompanije IBM. Disketa je nastala 1971. godine, a svetom računara je gospodarila sve do pojave CD-a.

S obzirom na to da je kompakt disk (CD) nudio gotovo 500 puta veći kapacitet u odnosu na floppy disketu, CD je brzo i lako preuzeo titulu najpopularnijeg prenosnog medijuma za skladištenje podataka.

Informacije radi, kapacitet floppy diskete 2HD tipa je iznosio tek 1,44 MB. Danas biste na floppy disketu mogli da snimite jednu fotografiju u prosečnoj rezoluciji ili jednu pesmu niskog kvaliteta zvuka.

8. Kompakt disk (CD)

Kompakt diskovi su, u svoje vreme, bili najpopularniji medijum za skladištenje digitalnih podataka. Tvorci kompakt diska su kompanije Philips i Sony. CD je nastao 1982. godine, kao generacijski naslednik muzičkih kaseta. Prvi kompakt diskovi su mogli da uskladište tek 10 MB podataka, ali je njihov kapacitet ubrzo povećan na 700 MB.

Kompakt diskovi su, zbog svoje praktičnosti i superiornog kvaliteta zvuka, veoma brzo zauzeli vodeću poziciju u svetu nosača zvuka. Međutim, vreme i napredak tehnologije doneli su nam nešto još praktičnije – brzi širokopojasni internet i servise za strimovanje muzike.

Danas se programi i video-igre distribuiraju putem interneta, a muziku slušamo putem striming servisa kao što su Spotify, Deezer, TIDAL i drugi, tako da kompakt diskovi polagano odlaze u istoriju, čemu u prilog govori i činjenica da gotovo svi savremeni računari dolaze bez optičkog uređaja u koji biste smestili CD ili DVD.

Koji komad tehnike biste dodali na ovu listu, bez kojeg nekada niste mogli da zamislite život, a danas ni ne pomišljate na njega? Pišite nam u komentarima.

Pročitajte i druge tekstove iz rubrike Svet tehnike i računara.